Milica

Дунав се улива у Тамиш, из свих мора и свих океана, Панчево то је кад се вратиш у самога себе једног дана

milicatodorovic | 01 Mart, 2012 13:54

Када је Мирослав Антић писао стихове ове песме , верујем да није претпостављао да ће то бити речи које ће нас представити и другима али и себи самима, баш таквима какви јесмо, за свагда били а и остаћемо.

Може бити да у трену помислите како песник не познаје добро географију, па ни биологију. Неће бити тако. Добро је он препознао, осетом својим песничким, танано вибрирање ритма панчевачког. Па и сам, јер бејаше панчевачки гимназијалац, дакле бејаше и Панчевац, носио је у себи малчицке тврдоглавости и особености ове градске и боемске. Затим, малчицке више, пркоса ветровима са Дунава и поветарцима са тамишких обала. И још приде, на све ове инате, делио је осећај правичности и гордости градске и непоколебљивости и оштрине паорске. У недрима чувао откуцаје срца другарске, мале и велике тајне момачке и девојачке. Оне чуперке плаве, очи гараве, љубави прве и једине, изазове бећарске и мангуплуке дечачке. Кикоте девојачке, погледе скривене, кике расплетене, речи не доречене, пољупце не дариване, мисли скривене и речима не доречене. Све то чини и јесте моје и ваше Панчево.

И зато волим највише на свету оне стихове, на почетку мога писања написане. Зато што јесам по рођењу Панчевка, по живљењу живота свога Панчевка, по размишљању Панчевка. Можда помало особена и тврдоглава, истина је, ал срећна и насмејана јер сам Панчевка.

И ваљда је свима сад јасно да и Дунав у Тамиш се улива, не зато што је географија променила правац већ зато што је то најприродније: зато што Дунав то жели. Зато што у Панчево мораш да се вратиш, због мене и осталих твојих пријатеља. Јер само паневачка дружба има белег трајања и незаборава. Све то зарад нас Панчевки и Панчеваца.

Данас пишем и посвећујем написано, свима нама којима је ово једини родни град, па ма откуд дошли или како се обрели у њему или ма где да су пре панчевачког рођења били рођени. Пишем, чиме бих у сусрет празнику градском кренула, неби ли стигла пре свих. Не зато како бих се нашла у првоме реду, јер ту ће седети наши пријатељи које смо позвали. Већ како ми неби промакао ни један једини тренутак сусрета и дружења свећарсог. Зато што волим свој град.

Драги моји пријатељи и пријатељице желим вам срећан празник, 08. новембар, Дан града .

Ваша суграђанка,

Панчевка Милица.