Milica

Слутим...можда ће стићи  лето. Канда је личило да хода јесен овим нашим градом. Ујутру пре посла, провирим кроз прозор да бих  са сигурношћу оценила у ком смо годишњем добу а да бих знала хоће ли ми у оном бити топло или у овом недовољно за угрејати се? Ма немари, лако је свући вишак са себе, није добро када је хладно а немаш шта заогрнути. Кишобран на склапање ћу ипак понети, ових дана небо не гледа на сат. Уобичајено до сада, киша је кретала истовремено са нама, баш када ми кренемо кући са посла. Ових последњих дана ни до пекарице по миришљаве кифле са сусамом не стигох а да бар два пута не посегох за кишобраном. Но, шта је ту је. Може бити да то велико комешање нас људи свукуд, а највише тамо где им место није, квари ово наше време.

Тако ја, током јуна месеца реших,  да ујутру пре но што се утопим у свакодневицу, спакујем добру вољу, осмејак заогрнем и да на пријатеље никако не заборавим. За много шта ми могу  затребати. Може ми пријатељица послати смс поруку и  речи да је заборавила јуче да ми каже како ми јако добро стоји она бела блуза. А баш тог трена је мојом канцеларијом  харао тајфун по имену шеф који је покушавао да провири на екран мог компјутера не би ли себе уверио како бесомучно сурфујем по интернету док он чека да јако важан допис буде истог трена завршен. Ето како ме је развеселила моја другарица.

А волим и ја,  и рада сам за све своје пријатеље чинити исто тако ситне радости. Срећа је саткана од злата вредних нити исплетених у ситнице и повезаних  у живот мој и животе мојих пријатеља.

Нисам рада у комешању од живота, да ничим изазвано па макар и то било   ненамерно,  уз пут негде загубим оно нешто што само мој пријатељ има : ону једну једину, чаробну, праву , искрену,  реч за мене и ја за њега.

Е зато вам хтедох речи да није важно то што у јулу месецу у нашем граду није лето. И није важно што  не пржи сунце када му је време. И није важно што нам се деси да због пуно обавеза на послу нестигнемо да окренеме број    пријатеља.

Важно је да негде у нехату, у немару својих личних интереса  не загубимо у неком буџаку живота пријатељство.

Будемо ли се са немаром односили једни према дугима десиће нам се да и сами будемо избрисани. Е то неће бити добро ни нама а ни другима за пример.

Чини ми се, слутим опет, да је било што је било. Прође јуни и однесе безтрагом све што је требало да нестане.  Понесе са собом и остави за несећање јер га вредно није било. Све што је собом времешни живот у задње време донео, па и та смрзнута пријатељства која изгледа више ником нису  чак ни за одблесак  подсећања битна, остаде испред овог месеца јула који канда обечава и личи на друго. Ено гле, видим дугу, ех како  је само лепа. То је знак да се облаци разгрнуше  и нашем  граду  се  показаше лепа времена јулска, августовска, септембарска и она будућа...

Пријатељски поздрављам све своје пријатеље,

Ваша Милица.